У прилогу достављамо записник са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ (25. децембар 2002.), из које се види ко влада СПЦ и шта хоће. Види се да Амфилохије, Атанасије, Иринеј и Игњатије “пуном Црквом” сматрају поједине епископије, да дијаспору желе да предају Цариграду, да Атанасије каже да га не обавезује Пословник рада СА Сабора СПЦ. Најважније су речи Атанасија јевтића, који се позива на Игњатија Мидића и каже да Синод не може да одлучује о пословима у његовој епархији: “Ја одлучујем, и цео Сабор да ми докаже!”
То, наравно, није важило за владику Артемија.
„ЗАПИСНИК са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ, одржане 25. децембра 2002. године, на Богословском факултету у Београду
Митр. Амфилохије: Ваша Преосвештенства, оци, колеге профе-сори, господо студенти, хвала вам што сте се одазвали на овај позив да поразговарамо о проблематици савременог црквеног законодавства. Као што је познато, Архиерејски сабор је прије неку годину донио одлуку да се изврши реформа Устава СПЦ. На чело комисије био је изабран блаженопочивши еп. шумадијски Г. Сава који је у међувре-мену припремио и једну комисију за рад на Црквеном уставу. Чланови те комисије били су: протођакон Станимир Спасовић – проф. Богословског факултета у Либертвилу, проф. Ђорђевић – проф. Црквеног права у Богословији у Крагујевцу, о. Зоран Крстић – сада ректор Богословије у Крагујевцу и доцент на катедри за Канонско право на Богословском факултету у Београду. Не знам да ли је још неко био у тој комисији. У међувремену еп. Сава се упокојио.
Распитивао сам се да ли је нешто урађено, међутим, колико сам сазнао, само је проф. Спасовић ставио неке своје примједбе јер је еп. Сава имао констатацију да ту не би требало нешто да се мјења суштински већ да, просто, свако стави своје примједбе на постојећи текст Устава наше Цркве и да се онда то однесе на потврду нашем Аријерејском сабору.
Након упокојења еп. Саве, Свети архијерејски сабор је задужио мене да водим ту комисију и ово је други састанак овакве врсте. Први, који је био љетос у Патријаршији, био је само консултативног карактера са неколицином предвиђених чланова комисије.
У међувремену разговарали смо овдје на Факултету, на Наставно -научном вјећу, и предлог је био да се састанемо овдје и да позовемо вас који сте управо присутни. Позвани су још и проф. Шијаковић и др Крстић. Њему се јуче разболило дијете тако да због тога није дошао.
Ја бих одмах на почетку хтио да истакнем оно што нам је познато. Устав који ми сада имамо одобрен је од Архијерејског сабора 1931. године. На њему се почело радити одмах послије уједињења Краље-вине СХС, односно васпостављања јединства Пећке патријаршије 20.- тих година прошлог вијека. Његова израда трајала је десетак година. Устав је прилагођен новим приликама 1947. године и то је овај садашњи Устав СПЦ.
Од 1947. до данашњих дана вршене су одређене допуне Устава. Те измјене и допуне нису штампане у самом тексту Устава, већ у посебној књижици. Разлог за то било је нерешено питање Цркве у Македонији. У овом Уставу се воде три епархије садашње Охридске архиеп-ископије, аутономне -онако како су признате од нашег Сабора. Оне су унијете у овај Устав и да се то не би мјењало Устав је штампан без измјена, а додаци су штампани посебно.
Овај Устав је настао, отприлике, на основу устројства Карловачке мирополије како се она формирала од почетка XVIII вијека па све до 1918. године. Карловачка митрополија је била најорганизованија јединица наше Цркве у то вријеме, тако да није случајно та органи-зација примјењена, до одређеног степена, као основа за стварање новог црквеног закона. Наравно, коришћен је и Устав Цркве Кнеже-вине Србије, а коришћен је и Устав Црногорске митрополије из 1904. године, који је писао, тврди се, наш познати канонолог Никодим Милаш. У његовим спсима гдје он наводи своја научна дјела не помиње се и тај Устав. Било како било, ту су биле интервенције тадашњег Црногорског књаза Николе I Петровића, тако да је он добио форму прилагођену кнежевим захтјевима и потребама.
Поред тога, да поменем да су остале помјесне цркве створиле своје уставе на основу канонског права по којима се мање – више управљају. Да поменем само Атинску архиепископију, Московску патријаршију, Бугарска црква такође има свој Устав који нисам имао у рукама, Румунска има свој Устав…
Покојни митр. Варнава је скупио све постојеће Уставе помјесних цркава са коментарима и превео их на грчки језик и било би добро да то негдје саберемо јер ће нам сигурно бити од користи то искуство других савремених Православних помјесних цркава.
Такође, у Америци Архиепископија васељенске патријаршије има свој посебни статут – не зове га уставом, Антиохијска архиепископија има свој статут, а исто тако и наше епархије у Америци и Канади од 1927. год. имају свој, како га оне називају, Устав. Он се временом мјењао. Дошло је до оне несрећне подјеле 60. – тих год. прошлог вијека па је и једна и друга страна писала свој, тако да кажем, Устав. Покојни еп. Фирмилијан је написао предлот који је 80. – тих год. прошлог вијека одобрен од нашег Сабора и који сада важи за наше епархије у Америци и Канади. Тамо се не каже „епархије” него Устав СПЦ у Америци и Канади. Када је дошло до обједињења, тзв. Слободна СПЦ је имала свој Устав по којем се мање – више и до данас управља, написане су Прелазне уредбе према којима на неки начин данас функционишу наше епархије у Америци и Канади и предвиђено је да се уради нови устав за њих. Тај Устав је урађен и одобрен од свих епархија осим Црквено – народног сабора митрополије Новограча-ничке који није прихватио неке од тих параграфа који се првенствено тичу црквене имовине. Не сјећам се сад, мислим да је 27. члан довео до отпора против тог Устава. У Новограчаничкој митрополији се осјећају угроженим, нарочито једна група њих, тако да је на Архијерејском сабору ово питање постављено у контексту ове реформе Црквеног закона. Намјера је да се овај тзв. Устав усагласи са промјенама у нашем општем Уставу.
Наше епархије у Аустралији, нарочито ова Новограчаничке митро-плије за Аустралију и Н. Зеланд, такође су имале своје званично – незваничне статуте у време митрополита Иринеја. Епископ Никанор покушава да направи заједнички статут за обје епархије и на Сабору нам је извјестио да је то, по њему, свршена ствар али по вијести које долазе отуда нису баш толико оптимистичне јер постоји отпор у неким Црквеним одборима епархије Новограчаничке и то под утицајем сличних група из Америке које одбијају да прихвате овај статут. Ту се негдје налазимо, Устав за Америку и Канаду, статут за те епархије у Аустралији, наш Устав овдје који има велики број допуна и амандмана. Нове прилике и услови у којима живи наша Црква и, по мом схватању, једна насушна потреба да се изврши не само промјена појединих чланова нашег Устава већ да се изврши једна дубља анализа Устава као таквог и његове сагасности а канонским Предањем. Предање Цркве, сагласно са Законоправилом Св. Саве, јер је познато да је Св. Сава, поред С.в. Писма и Литургије, прво превео на српски и предао епископима и српском народу, управо Законоправило на основу којег је организован живот Српске цркве кроз вијекове све до новијвег времена када је ово Законоправило пало у сјенку.
Управо због појаве устава окаквих какви они данас јесу. Ја сам имао прилику да недавно нађем Паштровски законик по коме су Паштровићи управљали, а такав је сигурно и Грбаљски законик. Запањујуће је што тај Законик није ништа друго него су извађени поједини канони, нарочито они што се тичу имовинско правних односа, питања брака, тих практичних питања црквеног и народног живота. Они су буквално пренијети из Законоправила и проглашени као Паштровски законик. Било би занимљиво упоредити и Законик проте Матеје Ненадовића са Законоправилом (то је била Крмчија, није он ништа посебно састављао – коментар еп. Атанасија.) Сигурно је да је и Законик Св. Петра Цетињског на основу рукописа из Цетињског манастира иако је он скраће и има само 33 члана. Из овога произилази да је наше државно законодавство XVIII вијека било под утицајем Законоправила Св. Саве и утицајем Законика цара Душана. То што би заиста требало урадити јесте да размотримо наш Устав и његову реформу у свјетлости Законоправила односно канона васељенских и помјесних Сабора који су до данас осјтали као основа свеукупног канонског устројства и поретка наше Цркве.
Пре излагања еп. Игњатија митр. Амфилохије наводи учеснике првог састанка: др Ненада Милошевића, др Зорана Крстића и др Ненада Ђурђевића. Еп. Атанасије прелаже сазивање међународног православног симпозијума на ову тему а др Владан Перишић га обавјештава да постоје такве намјере.
Еп. Игнатије: Ваша Преосвештенства, драги оци и браћо, ја бих се само на почетку осврнуо на садашњи Устав и његове еклисиолошке поставке. Овај садашњи Устав из 1931. односно 1947. год. формиран је на основу еклисиологије и канонског права која се развило после појаве парохија у животу Цркве у Ш и IV веку. Карактеристика ове еклисиологије и овог канонског права на основу којих је формиран овај Устав јесте у томе што се службе и извори власти не темеље више на литургији као што је то било до IV века већ, пре свега, на адми-нистрацији. Будући да са појавом парохије свештеник возглављује једну заједницу, односно почиње он да служи Евхаристију, епископ се појављује као онај који више није служитељ, или није бар пре свега служитељ литургије и своју власт црпи, не више из литургијске заједнице већ из административне, задржавајући право рукоположења које извире из литургије. Свакако, ово није једина основа нашег Устава, она садржи и једну другу компоненту, а то је еклисиологија која се темељи на Евхаристији, на оној еклисиологији Игњатија Богоносца или бар на оној која је владала на Истоку у Хришћанској Цркви до III односно IV века.
Које су предности ове еклисиогије коју смо управо навели? Ова еклисиологија посматра Цркву као заједницу са једном одређеном и непроменљивом структуром. Није Црква ни харизматично друштво нити заједница вере и срца, како су је назвали протестанти, нити опет скуп идеја, или промоција идеја како се она данас углавном схвата. Та одређена и непроменљива структура Цркве извире из Царства Божјега, оне визије Царства како је то Св. Писмо Старог и Новог Завета пројавило. Месија, односно Христос на челу, око њега апостоли и сабрани народ Божији са свом творевином. То је структура Царства Божијег која се пројављује кроз Откривење, пре свега, у литургијској заједници, у догађају литургијског сабрања. Отуда су службе, односно структура литургије, је била утемељена на Царству Божијем, а с друге стране, литургија је била конкретно постојање Цркве њен израз, односно њена видљива пројава, оно што је говорио Св. Игњатије Богоносац када говори о Литургији да у ствари говори о Цркви. И управо та литургијска структура, која је управо и била једина струтура Цркве, утемељена на Царству Божијем је следећа: Епископ који који је икона Христова, свештенство које окружује епископа иконизује апостоле и народ Божији сабран на једно место. Из овакве структуре, односно еклисиологије, произашле су и посебне власти, односно службе у Цркви. Најпре епископ, будући да је икона Христова, јавља се као глава једне помесне Цркве која у себи рекапитулира читаву заједницу. Он је пројава Божија пред заједницом, дакле, пројављује Бога пред заједницом, и у исто време пројављује заједницу пред Богом. Отуда произилази и однос епископа међу епископима у оваквој еклисилогији, а то је да су сви епископи у суштини једнаки међу собомг јер је сваки икона Христова. С друге стране, епископска служба, будући да је везана литургију, везана је и за постојање свештеничке службе и ђаконске и лаичке, јер без постојања епископа односно свештеника, односно ђакона и лаика и њиховог односа нема ни постојања епископа. Епископ, будући да је он икона Христова и да он возглавњује заједницу, јавља се и оним елементом, односно оном службом која помесну Цркву доводи у везу са васељенском Црквом. То најочигледније показује рукопожење које се и дан данас задржало код нас, а то је да епископа рукополажу најмање двојица или тројица епископа што показује да је у епископску службу самим рукопожењем уткана та тзв. васељенскост. Он је тај који остварује заједницу са свим помесним Црквама те на тај начин чини Цркву да она буде једна.
Из овог и оваквог виђења формирани су сабори како помесни, тако и васељенски. Будући да су сви епископи у суштини исти, равни, да је сваки икона Христова и да сваки возглављује једну конкретну зајеницу која је возглављена у епископу једна, света, саборна и апостолска. У оном тренутку када се нешто тиче читаве Цркве у смислу суштинских одлука, тада епископ представља своју Цркву на сабору. Епископ не може бити изузет од сабора. На тим основама су формирани васељенски односно помесни сабори. Формирање касније синода, а што имамо у нашем Уставу, је нешто што не извире из литургијске праксе и не извире из овакве еклисиологије већ извире из ове друге еклисиологије формиране после појаве парохија и када епископ није више директно везан за литургијску заједницу, односно, када његова власт више не извире из литургијског сабрања и литургијске заједнице.
Још један моменат који је битно имати у виду при доношењу новог Устава јесте решење службе или институције титуларних епископа. Титуларни епискогпи произилазе из једне еклисиологије која није својствена заједници првих векова и уопште тзв. Игњатијевске односно источне еклисиологије већ је, у ствари, еклисиологија која се развила на западу у каснијим вековима поготову после појаве парохија. Појава титуларних епископа угрожава и ставља ван снаге епископску службу. Уколико можемо имати епископа који може да буде у једном тренутку и помоћник другом епископу, односно да неко други буде изнад њега, тада, у ствари, сама та епископска служба се деградира.
Што се тиче односа сабора и епископа, по мом мишљењу, и о томе треба водити рачуна у новом Уставу, а то је да сабор се не може схватити као тело које је изнад епископа будући да је Сабор тело који сачињавају епископи и да сабор не може ништа да донесе, што се тиче једне епархије, најпре без присуства тог епископа, а с друге стране сабор и други епископи не могу се мешати у унутрашње послове једне епархије осим у стварима које су суштински црквене, а то је литургијски поредак и уопште оно што се тиче вере, а све ово друго је у директној надлежности епископа.*
*(Ово није важно у случају владике Артемија. Патриотикус)
И на овоме плану епископ се јавља као служба која конституише Сабор и Сабор се не може наћи изнад епископа како се то данас тумачи и у смислу како то данас мало стоји у нашем Уставу да Синод у првој инстанци суди епископу, а после тога Сабор.
То су неки од елемената који, по мом мишљењу, треба да буду узети у обзир. Постоји још низ проблема које овај Устав треба да третира, а то је аутокефалија и појава аутокефалије која се најпре заснивала, аутокефалија по себи значи да је једна помесна Црква организована тако да може сама себи да бира свога Првога и као таква се темељи најпре на 34. апостолском правилу где се каже да сваки народ треба да има има између себе, односно, да епископи сваког народа изаберу између себе првога и да без њега ништа не чине, с друге стране, он да не чини. То апостолско правило не може се баш директно довести у везу са аутокефалијом али може да послужи за одржање тога. И ми смо се позивали на то правило кад смо добили аутокефалност.
Други елеменат који улази у објашњење аутокефалије јесте теорија о пентархији која не би могла да буде прихваћена јер претендује на власт у смислу да се пентархија враћа као ових пет патријаршија. То су Римска, Цариградска, Антиохијска, Александријска и Јеруса-лимска. Ова теорија, коју је својевремено и Фидас заступао, претендује да од пентархије направи институцију власти изнад других помесних цркава. Ово други не одобравају и мислим да су у праву јер пентархија се тиче културних и више почасних титула које су због својих заслуга имале ове наведене Патријаршије. У тумачењу аутокефалије посебно треба обратити пажњу да се искључи свако тумачење у правцу национализма јер то може да доведе до нарушања саме еклисиологије јер се данас аутокефалија у већини случајева тумачи у нацио-налистичком оквиру те тако Црква дође као средство за утемељење и пројаву националних циљева, било које нације. Аутокефалија јесте створена на основу пажње према култури једног народа али та култура не сме да постане темељ на коме се гради црквеност.
Однос цркве и државе – до сада у Уставу постојао је само фи-нансијски однос између Цркве и државе. То значи Устав је претпостављао да држава регулише плаћање црквених службеника. Мислим да и овај Устав треба да се темељи на томе, без обзира какво ћемо државно уређење имати, јер Црква за државу може бити бар културна институција од посебне важности што би тада изискивало да држава финасира односно помаже у издржавању Црквених службеника и Црквених тела. Устав треба да се суштински темељи на еклисиологији а не на било ком државном уређењу без обзира колико се оно некима свиђало, као на пример демократија.
Патриотикус 